КРОЗ РОМСКА НАСЕЉА И ВЕТРОВИ ДУВАЈУ ДРУГАЧИЈЕ
Тито се само Цигани не би одрек’о
Они бивши су свашта обећавали, али је од њих доста и то што их бомбама НАТО авиони нису тражили у близини Великог рита, јер је и ваздушни удар довољан да Цигани лете у небо. А овим новима су само лажи нове

- Ми, бре, Цигани, вама Србима само свирамо и председнике бирамо - каже ми кроз смех Министар, којег становници Јеврејске и осталих улица у центру града памте по мобилном телефону, којим је директно са својих коњских кола погађао утовар папира по Новом Саду.
Жељу да остане "без слику у новине" испоштовао сам, јер сам анонимност чувао и горим од њега, тако да ће име и презиме мог познаника остати тајна. А надимак Министар дали му у комшилуку због тога што се зове исто као и један бивши из Владе.
- Брате, ако ти дам име и слику, завршио сам са бизнисом. Иовако нас краду у папир-сервис, тако да сада не могу да зарадим ни 500 евра, а могао сам и хиљадарку јер сам најбољи у граду. Сад су искривили иглу на вагу па од четири тоне папира направе две, а ко се буни неће да му узму ни килу. И у нас Цигани има пета колона. Код њих дођу они из папир сервис и купе им папир по бољој цени једанпут или двапут, а нас што се бунимо пусте да цркнемо. У Србији су, бре, и Цигани постали неморални. Зато морам да пустим да ми краду из ока, јер и то је боље него да ми украду око.
У Новом Саду око 12.000 Рома живи у неколико насеља, већином направљених од колиба, а највеће је Велики рит удаљен око километар од Најлон пијаце према Бачком Јарку. Има их и у Бангладешу, иза Градског гробља према Руменци, у Шангају и на Адицама. Доста Рома има и у Малом Београду, на Клиси, и другим деловима града, али су они смештени у нормалним или колико толико нормалним стамбеним зградама.
- Све власти нас лажу, али циганска душа је вечна - прича потпредседник удружења Рома "Романо Ћидипе" Осман Расим Цирика. - Они бивши су свашта обећавали, али смо схватили да је од њих доста и то што их бомбама НАТО авиони нису тражили у близини Великог рита, јер је и ваздушни удар довољан да Цигани лете у небо. После су дошли они нови, којима су само лажи нове, а све остало је исто. Обећали су пут, струју, народну кухињу, предшколски дом, јавна купатила... Обећали су да ће нам градска пекара испоручивати хлеб стар један дан по цени од пет динара, али ни од тога до данас нема ништа. Само смо пре који месец добили хуманитарну помоћ, по коју крпицу за сваку кућу - и то је било све. Ови нови једино воде више новинара са собом од оних бивших, ваљда да које обећање не остане незабележено, а то што се скоро ниједно не оствари, није ни важно, јер овде се све ионако заборави за један дан.
Цигани никада у историји нису веровали у револуције, па их зато нису ни имали, већ су само богу одани. А циганских богова колико и вера. Нема тог бога коме Цигани нису одани, било да је он православни, католички, муслимански или неки други. Шта им друго преостаје кад им само отров редовно дају? Зато су захвални новосадској "Циклонизацији", јер их бар глодари не једу. Истина, понекад грицну неког спавача за нос, или дете за прст, али је то сада ретко. Све остало је у Великом риту често. Често им и смрт долази у госте, јер нема хране, а нема ни лекова. Тек им је јесенас први пут војска поделила стару ћебад да се не мрзну.
А некад им не верују ни да су умрли. Тако прошле године Хамидовићи нису могли три дана да сахране деветогодишњег дечака, јер се он, кажу, није био ни родио. Једноставно - није био уписан у књиге рођених, а кад ниси рођен, шта онда да се сахрани?! Леш је ту сасвим небитан. А таквих нерођених (непријављених) је у насељу скоро трећина. Пре неколико дана Ана Мац је два сата чекала да дође хитна помоћ по њу у насеље, али је није дочекала. Однели су је у болницу и отргли од смрти, јер би је за још који минут кашњења тумор на крајнику угушио. Али се зато Цигани не дају. Свега нема, али има секса. Прошле године је у насељу од 4.000 људи рођено више од сто беба.

- Горе нам је што нема струје, јер на циганском Лиману од 476 кућа свега је њих 220 које су од чврстог материјала и може се увести струја, остале су већином од лима - каже ми Цирика. - На сву ту муку још нас и полиција хвата к’о муве, пошто дискриминације има и даље, посебно по селима. Тада Цигани траже заштиту од оних ретких моћнијих Цигана, који могу да обуздају најчешће и сасвим безразложно агресивне полицајце. Недавно је један Циган из Српског Крстура морао да побегне овамо у Нови Сад код новинара Перице Николића, јер је био стално малтретиран. Такви су случајеви веома чести, и обично страдају невини. Наравно, не могу да кажем да нема крађа, али Цигани кад краду - краду за живот.
А ко је украо живот Томиславу и Драгану Ковачу, који своје прве године проводе у колиби два пута два метра уз деду Јовицу Николића, који је у таквој изби већ превалио 50 лета? Све што се променило у његовом животу у тој (или сличној) колиби за све те године је стари црно-бели телевизор, који је инсталирао пре коју годину. То се зове судбина! Живот у четири квадрата сувише је дуг и за лептира а камоли за човека. Деди није успело да за цели свој век одлети у светлост. За Томислава и Драгана остаје само нада, која је, у суштини, једино истина одложена за сутра. Такав је живот цигански...
- Једино нас искрено помаже хуманитарна организација "Табита" - прича Осман Расим Цирика. - Али, последњи пут кад су нам помоћ дали, ми Цигали смо се свађали. Дино Топлица је сву помоћ поделио својим Ашкалијама, Циганима муслиманске вероисповести досељеним са Косова, па смо ми староседеоци остали кратких рукава. Тако да је и код нас почело "ми и они", мада је код нас тешко рећи ко смо "ми" а ко су "они". Ето, ја сам Србин крштен у цркви а зовем се Осман. Због таквих ситуација направили смо Савет за мирење у коме су Сабри Ковач, Лазар Димић, Гизми Гаши и ја. Летос смо имали тучу у којој је учествовало доста људи и у којој је теже повређен момак српске националности. А све због једне девојке. Иако је туча била по принципу "ми против њих", захваљујући одбору за помирење доказали смо да је туча била између "нас", тако да сам још увек убеђен да се Тито само Цигана не би одрекао кад би могао све ово да види, јер смо му ми једино сачували братство и јединство.
Не траже Цигани ни од кога милостињу, већ траже да раде. Од 4.000 људи у Великом риту само је по десетак њих запослено у Градској чистоћи и Градском зеленилу, док остали живе од сакупљања секундарних сировина, академски речено, или просто српски - од превртања контејнера. У насељу живи око 50 средњошколаца и пет студената, који своје школовање приводе крају.
- Ове и следеће године ће из овог нашег "андерграунда" изаћи три правника и два лекара, каже Цирика. Они у живот заиста крећу из дубоког подземља, јер, како ствари стоје, "сви ми јесмо помало Цигани", али нам је кожа још увек различита.

Александар Павловић

ЗА ВРЕМЕПЛОВ ВЛАДИСЛАВА ХАИДВОГЕЛА СВИ СМО ИСТИ, ПА НИ НАЛИК
Чернозем у Бечу
Познати новосадски музичар даровао Новосађанима себе и њих у једном, када је пре пар дана прва од три књиге „Новосадска трилогија” угледала војвођанске инструменте и публику у студију „М”

* „Труле кобиле” - Играчи (дечаци) се поделе у две екипе. Најслабији из једне екипе споји своје шаке изукрштаним прстима и тако спојене руке спусти до краја свог стомака. У његове шаке следећи играч наслони своје чело, повијених леђа, и рашири ноге. Међу његове ноге наредни играч стави своју главу, савије се у леђима и рашири ноге. Следећи учини исто. Тако направе дуги низ својим телима. Друга екипа се договара на чија ће леђа скакати. Залећу се један по један и наскачу овима на леђа у јахаћи положај. Ако неки играч не наскочи добро и падне - екипа губи. Ако из прве екипе неко поклекне, „кобиле су труле!” и екипа губи. У неким другим крајевима Војводине ова игра се звала „уч-куч кобиле”.
* „Заврн дупе свињару” - Игра се штаповима. Ископају се мале рупе у кругу, али једна мање него што има играча. У средини круга је већа рупа, у коју се стави стишњена лименка. Сваки играч држи врх свога штапа у својој рупи, а „свињар” чува лименку. Играчи вичу углас: „Заврн дупе свињару - један!”. На „један” морају променити рупе, тј. ставити свој штап у рупу оног испред себе, а тај, опет, испред себе. „Свињар” покушава да заузме једну од рупа, али тешко. „Заврн дупе свињару - два!”, опет исто. На „Заврн дупе свињару - три!” неко мора да избије, или бар дотакне лименку. То је тренутак кад „свињар” може да заузме рупу тога што је ударио лименку (”свињу”), и тада тај постаје нови „свињар”.

Овом књигом-градом, да будемо прецизни до крви и коске, пловимо ослобођени бремена ледених брегова и ваздушних узбуна. Зар није баш Нови Сад тај који гаји једну причу и једне људе, толико различите - да су исти. А времеплов, он је чудо. Шта мислите, колико нас још зна како се играју пилцике, труле кобиле, или чугови. Још када у фусноти прочитамо да је „чуг омања цепаница, касније лименка”, видимо колика је време бараба. Једино су Новосађани покушали да остану исти, као у књизи. Да буду радни и поштени, ма из које да су цркве.
Шта су све чинили и где су били Ђока, Лаза, Миланка, Цвета, Илонка и други ликови, можете макар да претпоставите, ако имате лалошког духа и маште. Да ли је то, по речима другог рецезента Вујице Решина Туцића, „ прича која осцилира између метафизике и саме земље”, или простодушна прича препуна анедгота и живота, на нама је да откријемо. Хаидвогел нас фијакером вози куда и како ми пожелимо, и поставља само два услова: да се не излази из града, и да се слуша староградска музика. Нама се вожња свидела из прве, готово као и детаљ када официр са Салајке заврши ручавање и, противно свим обичајима у Аустроугарској, пође да плати рачун.

Игор Михаљевић
Фото: С. Николић

У СУБОТИЧКОМ КУД „БУЊЕВКА” ОТИМАЈУ ТРАДИЦИЈУ ОД ЗАБОРАВА
Златом везен штафир
Веште руке од кукурузне љуске праве фигуре животиња, подметаче за чаше, корпе за хлеб. Љускура се пегла, сецка, плете и лепи силиконом, који је успешно заменио тесто. Како се шлингају ускршња јаја

На салашу окруженом морем њива, домаћица у ране вечерње зимске сате од кукурузне љуске плете корпицу за јаја. Лепо изгледа, корисно је, а и прекраћује време. Описаној идиличној слици недостаје само година, а она припада неким ранијим вековима, када је плетење било ствар свакодневице и потребе. Израда љуштаних предмета традиција је свих крајева где је кукуруз једна од главних агрокултура. Нажалост, код нас је та традиција готово угасила. Готово, јер мало ентузијаста још увек ужива у креацијама од природних материјала.
Ану Петров, правог мајстора за израду предмета од кукурузне љуске, али и других рукотворина, затичемо у Матици Буњеваца у Суботици. Скромно започиње причу, очигледно ненавикнута на публицитет
- Наши стари су љускуру користили за постеље, кошнице за пчеле, корпице и ко зна шта све не - каже она. - Тога се сећам још као дете, док смо живели на салашу у Ђурђину. Од љускуре смо правили мале фигуре, животиње, „бетлеме”. Кроз игру сам научила много тога корисног. Међутим, то је кратко трајало. Већ после школе се ваљало запослити, у моду су дошли пластика и синтетика, а ја сам полако заборављала све што сам научила. Сада, када сам у пензији, имам времена да се вратим свему што сам некада умела.
Тако је Ана поново почела да прави предмете од кукурузне љуске. Радило се зими у дуге вечери, кад се имало времена. Од кукурузовог листа би за неколико сати изникао предиван цвет руже или украси за Божић или Ускрс. Љускура се пегла, сецка, плете и лепи силиконом, који је успешно заменио тесто као везивно средство. Када није било љуски, послужило је и лишће од чичка или другог сличног биља.

Као шеф секције за домаћу радиност у КУД „Буњевка” обучила је Ана љуштарењу стотину девојака. Међутим, све што се направи на секцији обично остаје у Друштву. Непостојање тржишта помало убија ентузијазам, а уникатни предмети, прављени аутентично као пре неколико векова, остају познати само уском кругу људи. А стварчица има свакојаких, чак врло корисних - држачи су ту за пешкире, подметачи и улошци за чаше, корпе за ускршња јаја, корпе за хлеб, подметачи за шерпе...
По узору на давно прошла времена, када су девојке правиле „штафир” или опрему за мираз, данашње Буњевке израђују и разне женске потрепштине. Кадгод су девојке шлинговале гаће, хаљине, креветнину и још штошта потребно, а најскупљи вез било је „извлачење жица”, спор али надасве леп начин да се украси комад платна. Ана каже да се вез до данас задржао у изради креветнине или пешкира, али да се шлингане хаљине нађу још само у фолклору. Такав је случај и са златовезом, који су користиле само јако богате девојке. На ношњама с краја 19. века се златовез још задржао и јако га је тешко одржавати. Како су нам рекли, те и такве свилене хаљине се перу искључиво ручно и домаћим сапуном.
Иначе, најпопуларнији буњевачки вез је Ана искористила и за украшавање јаја. У издувана гушчија и кокошија јаја се утискују рупице, које творе шаре карактеристичне за буњевачку народну ношњу.
- Потребно је и 10 сати да се заврши једно јаје - каже Ана. Овога више нигде нема. У Суботици се још само један младић бави шлинговањем јаја, али он своје производе односи директно у иностранство. Ана углавном поклања своје производе, јер када се има у виду колико је времена потребно за њихову израду и припрему, цена овако украшених ускршњих јаја је код нас мизерна.
Тек, све што излази из креативне етно радионице КУД „Буњевка” ускоро ће се наћи у окриљу ВАП-а као аутентична понуда северне Бачке. Можда је баш то прилика да се стари занатски производи отму од заборава и коначно почну да се вреднују колико и заслужују.

Петар Клаић

ПЛАСТЕНИЦИ ЂУКИЋА ИЗ ГОСПОЂИНАЦА ПОЗНАТИ ДИЉЕМ ЗЕМЉЕ СРБИЈЕ
Обр’о бостан па крен’о у бизнис
Све почело од лубеница. - Под пластичним кровом 12.500 квадрата тресета. - Зној тежак 200 вагона купуса, парадајза, бабуре, љуте папричице, краставца

Да "обрати бостан" није увек тако лоше најбоље потврђује животна прича Лазара Ђукића из бачког села Госпођинци. Пре пет-шест година, када је напустио "сигуран" посао у жабаљској фабрици шећера, вратио се на породично имање и отиснуо у неизвестан ратарски бизнис. Засејао је бостаном своју и нешто њива из аренде, а онда га обрао - и стекао капитал за озбиљну производњу раног поврћа у стакленицима.
За само неколико година, уз подршку читаве породице и максимално ангажовање од јутра до мрака, а каткад и по мраку, створио је њиву под пластеницима већу од 12.500 квадратних метара, са тенденцијом, како вели, да се шири. Наравно, ни традиционално ратарење, али под "вештачком кишом", није заборавио. Ипак, на седамдесетак јутара, знатним делом закупљених, претежно сеје поврће. Кукурузу и соји се враћа тек због плодореда, да би угодио земљи, која га, како вели, “и ’рани, и пази”. А Лазар то зна да узврати. Земљи не мањка ни воде ни минерала, па је и род како ваља: 200 вагона разноразног поврћа, већим делом раног, сваке године крене пут купаца из његовог "производног погона".
Према речима Лазарове супруге Анђелке, у њиховој кући готово да нема слободног дана, али захваљујући доброј, породичној организацији свако од четворо Ђукића (старији син је студент друге године Пољопривредног факултета, а млађи ученик седмог разреда основне школе) има довољно времена и за одмор и за учење.
- Сада је за нас, у неку руку, краткотрајно затишје. Дотле у пространим и загрејаним пластеницима буја око четврт милиона главица зелене салате! За месец и по дана приспеће прве количине, а онда ће се радити од јутра до сутра читав месец. За то време доспеће сва салата и завршиће на трпезама, махом у Новом Саду и Београду - објашњава Анђелка.

Кап по кап

И док зелена салата полако "хвата" корак и формира главицу, која ће у просеку достићи пола килограма, увелико се припрема расад за будуће становнике пластеника. Јер, чим прве количине салате буду убране, њихово место ће заузети парадајз, љута папричица, паприка бабура, плави патлиyан и неизбежни краставац.
- Од ових производа се не растајемо. Из године у годину њима се враћамо набављајући најквалитетније семе из увоза, примењујући најсавременију израелску технологију наводњавања "кап по кап" и обезбеђујући редован и довољан оброк минералног ђубрива. Користимо и велике количине тресета, а редовно сваке две године дезинфикујемо пластенике, па тако добијамо здравствене исправне и висококвалитетне производе - прича Лазар.
Пластеници су на имању Ђукићевих никли 1998. године. Први су “подигле” лубенице и купус, а онда су, како вели Лазар, "ницали и остали, један за другим". Али, када се производња развила, почели су да се јављају и проблеми. Највећи је био и остао пласман.
- Код нас се мање више све ради стихијски, неорганизовано, без плана. У свету, где сам, у намери да нешто ново и корисно научим, више пута боравио, није тако. У Холандији или Шпанији све се унапред зна: шта, ко, колико и како ће производити, те коме ће и пошто робу продати. Сељак има смо један задатак - да вредно ради. Код нас: ради, набављај, ради, организуј, ради, продај... Јако компликован и замршен ланац, па се, посебно када је реч о пласману, свако сналази како уме и зна - наглашава Лазар Ђукић.

Грејање на дрва

Али у пластеницима се све тачно зна - и температурни режим за сваку биљку, и колико влаге и колико светлости свакој треба.
- Сви елементи су подједнако важни - вели Лазар. - Комплетно семе за производњу расада увозимо, али ни без влаге, ђубрива и нешкодљивих пестицида, здравог тресета за подлогу и, наравно, без одговарајуће температуре, нема успеха. Сами смо тако конструисали и направили систем за грејање, и то на дрва. Гаса има, али би "појео" читаву производњу за годину-две. Прескуп је. Истражујемо и даље, па ћемо у следећем кораку као енергент користити сламу соје, јер је јефтинија од дрвета, па шта бог да.
Пластеници на имању Ђукића сред бачке равнице виде се још издалека. У селу нема оног ко не зна за вредну фамилију. Штавише, много мештана овде долази да ради у надницу, а чак тридесетак породица хлеб зарађује производећи зелениш на њиховом имању. И не жале се. Када има да се ради (а хвала богу, увек има), онда има и зараде.
И сада, док је највећи посао брига око грејања, посла има. У магацинима је смештен купус који је убран касно јесенас. Ових дана ће стићи до пијаца у Новом Саду и Београду, и биће као да је баш данас убран с њиве. А када дође време, пут већих градова, али и прерађивачких капацитета "Флоре" и "Јукома", кренуће и испорука другог квалитетног поврћа. Брда су то купуса, карфиола, кеља, лука, кукуруза шећерца... Вегетаријански воз од 200 вагона.

Бранислав Костић