СУСРЕТИ ТАЊА ПЈЕВАЦ, ГЛУМИЦА
Ближа улогама чврстих жена
Изаћи на сцену и бити симпатичан - то је нешто најгоре што може да се догоди глумцу. То је за мене велики проблем Волела бих сада да добијем неку потпуно другачију улогу, каже ова млада глумица

Међу младим глумицама, које су још за време студија започеле своју каријеру, је и Тања Пјевац, која управо ових дана треба да дипломира на Академији уметности у Новом Саду, улогом у представи “Аудиција” Александра Галина. У питању је модеран руски комад о женама које су дошле на аудицију, објашњава Тања Пјевац, а не знају да су дошле на аудицију за бело робље.
Тања Пјевац истиче да је за глумца велика срећа када још на академији почне да добија улоге и да ради. Била је на другој години када је отишла на аудицију и добила главну улогу у представи “Рањени орао” позоришне трупе “Дупло дно”.
Каква је, по Вама, била та и остале улоге које су Вам досад поверене?
- Улога Анђелке Симић у “Рањеном орлу” је била улога младе девојке, слатке глупачице, за којом су ипак мушкарци били потпуно луди. Друга улога је била у “Казанови”, представи у продукцији СНП-а, коју је режирала студент Ђурђа Тешић. Имали смо срећу да је Сергеј Трифуновић ушао у поделу за ту представу, што је велики успех и за мене. Ја сам увек имала жељу да играм са њим, увек говорила да ће се то десити и баш ми се та прва професионална улога догодила са њим. Има ту неке више среће и неких звезда. Играла сам италијанску царинску службеницу Карлоту, жену потпуно луду за сексом.
Поново сам била на аудицији и добила улогу код Дејана Мијача у “Раванграду”, представи СНП-а. Играла сам Булку Јосимову, салашарку, наивну и чисту девојку, жртву, срца распуклог за нечим што јој је недостижно.

Улоге симпатичних девојака

Мада је мало улога, али да ли се може стећи утисак да Вас редитељи доживљавају на неки одређен начин?
- Да, имам такав утисак и то ми се, у принципу, не допада, зато што сам на академији ишла једним правцем, односно мој професор Миша Јанкетић је сматрао да су ми блиске улоге хероина и трагеткиња, углавном чврстих и одлучних жена, са великим мислима и великим поступцима.
Онда су редитељи одједном почели да ме доживљавају као глумицу којој леже улоге слатких, наивних, малих, чистих, невиних и симпатичних девојака и то ми је увек било најтеже. Изаћи на сцену и бити симпатичан - то је нешто најгоре што може да се догоди глумцу. То је за мене велики проблем. Волела бих сада да добијем неку потпуно другачију улогу, да станем са својим правим гласом који је алт, да не морам да га подижем у више лаге, и да кажем нешто у своје име, нешто што ће емотивно потпуно да ме “загризе”.
Радили сте и са редитељима различитих генерација. Какво је то искуство?
- Мислим да је врло драгоцено имати искуство рада са различитим редитељима. Прво сам имала заиста дивног професора, Мишу Јанкетића, па сам радила са младим редитељима, и на крају сам радила са Дејаном Мијачем. За мене је рад са њим остварење снова. Оно што сам имала као идеал шта редитељ треба да ради, то је Дејан Мијач пружио. Он те заиста натера да пробудиш у себи ону позоришну патетику, да седиш и гледаш завесе које волиш, реквизите које волиш, и да почнеш да миришеш позориште на прави начин. Да ти ништа не буде тешко и не буде гадно, него да будеш потпуно опуштен, и без обзира што је толики ауторитет колики је, ни у једном тренутку нисмо били оптерећени тиме.
Мислите ли да је младом глумцу потребна потпора ауторитета?
Наравно. Ово је ера редитељског позоришта и такав је и цео последњи век. Најважнија ја личност у читавом процесу је редитељ. Ја никада нисам имала проблема са правим и истинитим ауторитетом, већ са онима који су покушавали да буду ауторитет, а нису то били. Дејан Мијач ни у једном тренутку нема потребе ни за каквим прљавим радњама, нискостима, злобама и глупостима које чине неки који су у својој немоћи желе да успоставе лажни ауторитет. Тога има међу редитељима, јер се просто не науче у школи да успоставе однос са глумцима, а то је најважнији део њиховог рада.

Радити у здравој атмосфери

Међу институционалним позориштима и трупама, где себи налазите простор и место где се најбоље осећате?
- Морам да признам да нисам од оних који се заносе да ће трупе донети нешто ново. Наравно, нисам против тога, али се ипак боље осећам када постоји подела рада и свако има свој посао, а то је оно што пружа институционално позориште. У трупама се долази до ситуације да се више не зна шта је чији посао. Сви почињу из неке своје амбиције, или искомплексираности, да улазе у рејон оног другог, прави се збрка, и то је оно што ствара нездраву атмосферу. Мислим да институционално позориште може да има здраву атмосферу, са правим професионалним односом према себи и послу и ја бих волела ту себе да видим. Не кажем да је то СНП или било које одређено позориште, али свакако немам малих амбиција. Ја сам врло амбициозна.
За које улоге мислите да Вам предстоје?
- Ипак не бих да говорим о томе шта мислим да ми предстоји. Могу само да причам о жељама, а моја основна жеља је да играм нешто што је конкретно, значи у античким трагедијама. Мислим да бих се ту снашла. Волела бих, наравно, да радим са великим редитељима попут Егона Савина, Јагоша Марковића, Љубослава Мајере и Боре Драшковића. Волела бих да се упустим и у нешто што би ми био изазов. “Медеја” би ми увек била изазов. Никад овај комад нисам видела у позоришту, ни “Краља Едипа”, једино “Антигону” и “Електру”, а мислим да је античка трагедија данас овде врло актуелна и могла би да остави велики траг у данашњем позоришном животу.

Н.Пејчић

МУЗИЧКИ ЖИВОТ
Лепота и богатство звука
Концерт Београдске филхармоније под диригентским вођством Карен Каменшек, на Коларцу

Не сећамо се када је пред Београдском филхармонијом стајала жена као диригент, те је слика Карен Каменшек с нашим оркестром 25. јануара била веома пријатна. Америчка уметница млађе генерације и словеначког порекла, већ знатне међународне каријере коју сада гради у Аустрији и Немачкој, пленила је пажњу лепим ставом и гестом, ритмичким нервом и темпераментом, и, надасве, одличном комуникацијом с музичарима, а посредно и с добро расположеном и за уметнички доживљај отвореном публиком у Коларчевој задужбини.
Добро прихватање програма «Трећег циклуса» резултат је и припремљеног репертоара, на граници између озбиљне и забавне музике, у већини композиција повезаног с идиомима џеза. Осим нашег аутора Зорана Ерића, у сезони 2003/2004. резиденцијалног композитора Београдске филхармоније, чији је популарни «Картун» отворио вече, представивши у пријатном светлу поступно упошљаван и тонски сочно «попуњаван» и динамички валовитог у налетима градиран гудачки корпус оркестра, сва остала дела настала су из пера америчких стваралаца сличне генерације, Барбера, Копланда и Гершвина, рођених почетком 20. века.
Друга композиција донела је одмах и врхунац вечери, захваљујући изванредном сусрету с Првим виолинским концертом опус 14 Семјуела Барбера /1910-1981/, у којем је солистичку партију тумачио 26-огодишњи француски виолиниста Рено Каписон, знанац београдске публике од 2001. године, када је с Београдском филхармонијом наступио на БЕМУС-у. Његов интерпретативни домет је још већи тиме што је млади уметник свирао уместо планираног Сретена Крстића. Пленећи сонорним тоном свог неупоредивог "«страдиварија"» из 1721, који је некада припадао славном Фрицу Крајзлеру, Каписон је, уроњен у заједнички, такође леп, звук оркестра, понесен музиком и богатим личним доживљајем, откривао и реализам и фантазију, и сукобе и одлучност Барберовог неоромантичног остварења из 1939, у целини ипак претежно лирско-медитативног карактера (прва два става). Концентрисан ансамбл, енергија диригента који тежи широкој кантабилности сетно-меланхоличних тема и тонској лепоти оркестарских деоница, добили су на интензитету у динамички распламсалој завршници првог става (Алегро модерато), пред генерал-паузом оркестра и кратком солистичком каденцом. Ритмички прегнантан и врло виртуозан финале, освајао је ведрином и раздраганошћу уједињених, у свим партијама веома запослених, група, што је изазвало и понављање целог става, као додатка првом делу вечери.
Други део програма започео је у складу с тежњом Арона Копланда /1900-1990/ да једноставнијим и приступачнијим језиком приближи музичку уметност слушаоцима, свитом из балета «Били Кид», латино-америчког идиома, иначе неуједначеног квалитета и «празног» хода појединих делова, али и блештаво-фанфарозних тријумфално-емфатичних, ритмички богатих ставова, којима је подстицајна рука Карен Каменшек давала и одговарајућу прецизност и ширину покрета. Одлична сола обое, трубе, темпераментна батерија перкусиониста, обележила су извођење, које је у маршевској градацији остваривало свој тријумфални ток.
У истом расположењу, пуна младалачке свежине и полета, и с топло испеваном једном од најлепших блуз-тема, бриљантно оркестрирана симфонијска поема «Американац у Паризу» Џорџа Гершвина /1898-1937/, компонована 1928, заокружила је вече популарне музике, одговарајуће по садржају и доби младих чланова Београдске филхармоније.

Марија Адамов

ЛИКОВНИ ЖИВОТ
Симболичке теме
Ретроспектива графика Живка Ђака у Галерији Огранка САНУ у Новом Саду

Један од наших најистакнутијих графичара и редовни професор у пензији Живко Ђак (1942) представља се ретроспективном изложбом у Галерији Огранка Српске академије наука и уметности у Новом Саду. Његов обиман и богат опус графика представљен је избором радова насталих од 1967. до 2002. године. Кроз све фазе Ђак је посвећен фигурацији, уз изузетно поштовање техничког поступка и вештине која често прелази у виртуозност.
У својим раним графикама изведеним акватинтом, најпре у сивим тоновима а затим у боји, Ђак се бави ликовима људи. Стилизује их најпре у геометријске флеке, а затим прелази на карикатурално приказивање урбаних тема, нарочито деце и њихових игара. У раду „Пућ, пућ” из 1969. Ђак храбро користи интензивну флуоресцентну боју стварајући психоделичну атмосферу.
Од почетка седамдесетих Ђак се бави социјалним темама приказујући тенисера, бициклисту, дизача тегова, кловна као симболе тежње ка успеху и афирмацији. Затим израђује и циклус знакова хороскопа кроз који такође провлачи снажан симболизам. Форме на овим графикама су прецизније, а контрасти појачани. До краја седамдесетих обрађује и теме ентеријера и ситних предмета из свакодневице. У осамдесетим наглашава еротске теме. „Корсет” и „Омиљени појас” из 1982. карактеристичне су графике великог формата које женски торзо дочаравају пластично, али и статично, тако да асоцирају на лутке.
Крајем 80-их Ђак ради експерименте са отискивањем ситних предмета директно на графички лист; дугмад, конце, спајалице, чиме обогаћује свој тематски репертоар. У деведесетим, уз обнављање неких тематских целина, улази у циклус посвећен поштанским комуникацијама уносећи на своје графичке листове ликове коверата, пакета, марака и налепница, са често духовитим порукама и детаљима, отисцима усана или прстију.
Читав Ђаков опус обилује занимљивим и необичним садржајима, универзалним порукама, уз задивљујућу техничку изведбу.

Андреј Тишма

УРУЧЕНА НАГРАДА "МЛАДЕН ЛЕСКОВАЦ" МАТИЦЕ СРПСКЕ
Лауреат Нада Милошевић Ђорђевић

Сваке треће године Матица српска додељује награду за дела из књижевне историје, у знак сећања на дугогодишњег председника и књижевног историчара Младена Лесковца. Матичин жири у саставу Мирослав Пантић (председник), Томислав Бекић, Јован Делић, Радмила Маринковић и Иво Тартаља, одлучио је да четврти добитник овог високог признања буде Нада Милошевић Ђорђевић, за књигу "Казивати редом" ("Рад" и Културно просветна заједница Србије, Београд, 2002).
Професорки Милошевић Ђорђевић награду је јуче у Матици српској уручио председник МС Божидар Ковачек. О Младену Лесковцу беседио је Томислав Бекић, а мишљење жирија образложио је Мирослав Пантић. Новчани износ признања је 50 хиљада динара, уз плакету са Лесковчевим портретом, рад академског сликара Слободана Кнежевића.
Досадашњи добитници овог признања су Драгиша Живковић, Новица Петковић и Радмила Маринковић.

Р. Лотина
Фото: Б. Лучић