Два укрштена лука што творе крстасти свод и то на размеђи деветнаестог и двадесетог века, у сликарству не само Енглеске, у зачетним су темељима Тарнера и Констејбла, Бејкона и Садерленда. Али, епохе, стилови, духовно-цивилизацијски “узорци”, кад је у питању њихово ванвременско преструктуирање и ре-креирање, у сфери су субјективног карактера уметника појединаца и, позније, на неком другом раскршћу, између идолопоклонства или самооткривалачке асоцијативности. Време “допрема” и тај узбуђујући апсурд где збир постаје избор а повод постаје изазов. То је немирење с кратком причом о самоспасењу; уживање у неизвесности коштаца између личног и космичког, претварање “прописа достигнућа” у попис вредности, глас буђења из привидно залеђеног “естетског сна”.
А остварује се још један, светски сан. У њему смо, наравно, не само битни већ и најважнији; послушни кад смо будни и безопасни кад спавамо. Остварило се оно некад гадљиво-пророчанско Бејконово распеће, без крста и Христа с људским месом у ком се гнезди крик као трулежни црв. Наиме, Мунков крик и све оно што се даје визуелизовати отргнуло се од персоналности - постали смо “владајућа материја” и одвајајући разум од доброте тај исти разум претворили у благовремену присебност.
Остварила се и друга Бејконова слика - “Пуцњем препаднуто пиле” - јаки супстрати (некад старински симболични ) асептичном су транзицијом транспоновали човеколико у безимену, анималну, скоро умиљату анонимност, онако како се свака (глобална) неуроза “пресијава” по “хуманим шавовима”.
Ваздух је препун наводника, онај исти ваздух који је, до скоро, био препун цитата. Није за то крива никаква постмодерна, у мртву, ветром испрану лобању на врховима великих здања уселила се млада језа, невидљива мушица деперсонализујућег антракса.
Све до скоро, до саме историје, причињавао нам се неки редослед у убеђењу да је све могуће али од васколике рационалности преостала је само прастара немоћ, постбиолошко магновење у коме се баш не разазнајемо. Наводимо ли ми сами сопствени страх на знаке или, пак, страх стреса са себе, на нас, наводнике који су чиста и бедна самоутеха?
Од свег знања преостале су само мале, професионалне, цеховске, занатске или доконо-колекционарске предрасуде. Многе разложности и компетенције у неком су дивљем браку, многе креације на неплаћеном одсуству или на “берзи смисла”, многе храбрости у камуфлажи а многе утопије у геронтолошком клубу. Ту нам се свест хоспитализује тек да се сачува идентитет али одговора нема на оно што је најкардиналније јер из саћа из ког би требало да се излегу “медна питања” палаца, трепери још мањи, микронски, полупроводнички, оптички или трулежни црв. Само што се не преобрази у мед, у ону кап с које полази крик.

Жири за доделу Змајеве награде Матице српске у саставу Предраг Палавестра (председник), Славко Гордић, Радивоје Микић , Михајло Пантић и Милосав Тешић, јуче је саопштио да је једногласном одлуком за најбољу песничку књигу у прошлој години одабрано “Препознавање” Николе Вујчића из Београда, у издању Српског културног друштва “Просвјета” из Загреба.
Академик Палавестра рекао је да су у најужем избору биле песничке збирке Гојка Ђога, Слободана Ракитића, Милована Марчетића, Ивана Негришорца и Владимира Копицла. Овогодишњи лауреат Никола Вујчић до сада је објавио пет књига стихова, за штампу је приредио незавршени роман Меше Селимовића “Круг”, као и једну песничку антологију. Сада је ангажован као главни и одговорни уредник “Задужбине”, листа Вукове задужбине из Београда.
Секретар МС Драган Станић подсетио је да је Змајева награда-најстарије домаће књижевно признање, које се додељује сваке године, још од 1953. Први добитник је био Антоније Исаковић, а од 1995. Матица српска издаје зборник посвећен сваком лауреату. Награда се традиционално уручује 16. фебруара, на Дан Матице српске. Он је такође изразио велику захвалност Војвођанској банци, која од 1992. године финансијски покрива ово угледно признање (новчани износ у динарима никада није био испод 2 хиљаде марака).

Можда су то новине будућности: са једне стране монитора повезаног за Интернет нижу се агенцијске вести и фотографије о збивањима у свету, а са друге текстуалне и визуелне реакције читалаца и њихове личне вести. Тако изгледа пројекат “Киоск” новосадског уметника Игора Антића (1962) који већ дуже од деценије живи у Паризу и наступа широм света, што га је поставио у Галерији “Кларк” у Монтреалу, Канада. Од почетка децембра прошле године Антић у свом електронском интернет гласилу свакодневно поставља одабране ударне вести, мешајући их са вицевима и рекламним порукама, настојећи да дочара сву контрадикторност, провокативност, а понекад и апсурдност информативних медија широм планете, дозвољавајући истовремено да и корисници ових информација електронском поштом креирају сопствене вести (двојезично, на француском и енглеском), које могу већ сутрадан игром случаја постати званичне новости. Овај аутор који се већ низом пројеката определио да осветли економску и политичку позадину многих збивања у глобалном контексту, створио је овим радом својеврсно огледало света, чији се садржај у последње време стицајем околности врти око могућег рата у Ираку и његовим последицама.
Главни ликови на овим глобалним електронским зидним новинама, које се могу пратити на интернет адреси www.киосqуекиоск.фрее.фр <хттп://www.киосqуекиоск.фрее.фр>, су Садам, Буш и Бин Ладен, а расправља се и о таквим темама као што су ратне видео игрице, сајбер-тероризам, одговорност новинара за ратове, све зачињено повременим ратним претњама Колина Пауела, освртом на пластичне операције Мајкла Џексона, вицевима о плавушама и рекламама хаљина за труднице.
На дан Божића налазимо вест да осамсто хиљада хришћана у Ираку слави овај празник, као и податак да су у тој земљи тога дана бомбардоване зоне забрањеног лета, када је срушена једна америчка беспилотна летелица. На супротној страни налазимо фотографије НАТО војника обучених у костиме Деда Мраза. Извесна Сања из Загреба шаље поруку: “Нека нас само бог сачува од љубазности Американаца”. Нижу се из дана у дан и поруке разних мировних и еколошких покрета против рата, петиције, као и појединачне антиратне изјаве Папе, певачица Шерил Кроу и Селин Дион, тенисерке Џенифер Капријати. Истовремено налазимо податак да фабрика слаткиша “Болдвин” из Лондона свакодневно израђује за извоз педесет тона чоколада са Садамовим портретом, а неки Џамал из Басре шаље фотографију и вест да је док је био у купатилу уништен део града. Ту су и цитати из књиге “Насиље медија” Маршала Маклуана из 1976. као и речи једног савременог аналитичара који тврди да је ово време виртуелне истине, време лажи, јер је данас вести због брзине немогуће проверавати.
Правећи овакав цивилизацијски меланж на веома интелигентан и илустративан начин, Игор Антић је храбро ушао у срж информатичке културе, нарочито у природу електронских медија, показујући путем својих дневних онлајн новина њихову праву природу, али и сву опасност живљења у данашњем свету, када се човек можда највише мора ослањати на сопствена чула и интуицију. А то је и некаква уметничка порука ове Антићеве планетарне интернет акције, која ће трајати до краја фебруара.

Сваки човек понекад пожели да се врати својим играчкама и маштањима, исприча догађаје и опише слике које су му се урезале у памћење, које су на његовој дечијој психи оставиле најдубљи траг. Сваки уметник повремено осећа потребу да осветли и озвучи животно раздобље када је упијао прве утиске и доживљавао прве авантуре. Детињство су у својим причама евоцирали многи познати књижевници: Лав Толстој, Џек Лондон, Астрид Линдгрен, а код нас такве књижевне величине као што су Иво Андрић и Данило Киш. Отимајући од заборава ране јаде и прве радости, писци поново стварају себе у свету чистих осећања.
Милан Т. Ђорђевић, београдски песник и преводилац са словеначког и енглеског језика, у кратким причама названим Слепа улица по топчидерском ћорсокаку у коме је одрастао, описује догађаје из детињства и дечаштва који су најснажније утицали на формирање његове свести и његових вредности. Пошто је велики број крупних утисака примио кроз искуства пет година старијег брата Косте коме се дивио и од кога је учио, већину догађаја у овој књижици проживљава управо његов старији брат. Ту су први пољубац, први дан школе, прво путовање у Трст, први инцидент са локалним ђилкошима, прво сексуално искуство. Пошто је све исконско универзално и свако детињство слично по стадијумима сазревања кроз које се мора проћи, успомене из детињства имају моћ да код сваког појединца узбуркају слична осећања. Читалац сигурно у многим од ових прича може угледати себе као дете, препознати особине својих родитеља, школских другова, чудних људи које је у младости сретао, менталне потресе настале након сличних догађаја.
Милан Ђорђевић приповеда лаким, лирским, непретенциозним маниром. Понекад му приче прелазе у мале есеје о животу и смрти, али са довољном дозом ироније да његова размишљања не пређу у патос, чему је сигурно склона проза о деци писана за одрасле. Да ли је ова књига намењена само одраслима? Ђорђевићев стил толико је разумљив, а композиција толико једноставна да неке приче подсећају на најлепше текстове из читанке за основну школу. Не све приче, наравно. Опис првих сексуалних искустава у таквом једном уџбенику сигурно не би нашао своје место.
Човек је препуштен маштању колико му је детињство безбрижно. Миланово детињство, као и детињство већине Југословена рођених педесетих година у овој земљи, није било испуњено неизвесностима и превирањима као њиховој деци. “Детињство је време настајања свих наших митова, место порекла наших маштања, жудњи, страхова и неограничених фантазија”, пише Ђорђевић. А све приче из детињства још нису испричане, нити могу бити испричане. “Мислим да прича има бар стотину пута више од броја људи који су на овој планети до данас били рођени. Само што су те приче остале недовршене попут снова које нисмо до краја сањали и никада нису испричане па су нестале с овог света заједно са људима који нису успели да их испричају.” А оно што скоро сви људи на овом свету највише воле да раде, то је да слушају приче од онога ко уме и воли да их прича.

Публициста, новинар и филмски критичар Бојан Ж. Босиљчић, филм, а посебно канадски има у малом прсту. О канадској кинематографији засигурно зна више од велике већине самих Канађана, који, као и највећи део филмске планете, најрадије гледају и воле само америчке, холивудске филмове. Јасно нам је то већ на почетку његове нове, друге књиге “Док јавори њишу гране”, посвећене канадској кинематографији. Прва, “Северно од Холивуда” , издата 1997. године, плод је тада већ двогодишњег Босиљчићевог боравка у Отави, у коју је стигао из ратног Сарајева преко Суботице не одустајући од своје основне вокације филмског заљубљеника и пропагатора правих кинематографских вредности. Данас као слободни новинар пише за канадске и српске новине и електронске медије. Његове извештаје о најновијим збивањима на северноамеричком филмском континенту “Дневникови” читаоци имају прилику редовно да прате баш на овим страницама већ неколико година.
Дакле, ова друга књига о кинематографији земље јаворовог листа продужетак је и допуна већ започете приче о земљи врло добрих филмова и занимљивих аутора којима због блискости моћног суседа на југу, у неку руку још теже пада да живе и раде у њиховој сенци, или им, пак, то пружа шансу да своје каријере наставе у Холивуду. Артур Хилер, Норман Џуисон, Тед Кочеф, Иван Рајтман, Џемс Камерон, Дејвид Кроненберг, Атом Егојан, Дени Аркан, Патриша Розема... у свету су позната редитељска имена а потичу из Канаде или и сада у њој живе, као што је случај и са неколико генерација глумаца од Волтера Пиџена, Глена Форда, Кристофера Пламера, преко Доналда Сатерленда, Дена Ејкројда до Мајкла Џеј Фокса, Киану Ривса, Џима Керија...
За представљање канадског филма изблиза Босиљчићево главно оруђе је интервју као основни, најбољи и најбржи пут долажења до жељених информација и података. Овом приликом ту су разговори са директором Канадског филмског института у Отави Томом Мек Сорлијем, директором филмског фестивала у Торонту (највећи је у том делу хемисфере мада нема такмичарски карактер) Пирсом Хендлингом, затим разговор са директором Монтреалског фестивала Сержом Лозиком (“Док је Торонто симбол капитала, Монтреал је увек био сматран меценом уметности. Био је то судар две концепције и два приступа– бизнис против артизма!”). После ових корисних поглавља о функционисању и финансирању два велика фестивала следи прилог о националној филмској награди “Геније” илити “канадским Оскарима” и свакако најзанимљивији делови ове књиге: разговори с истакнутим ауторима, глумцима и продуцентима. Ту је мулти – талентовани филмски аутор из арктичког Нунавута Захаријус Кунук чији је филм “Брзи тркач” (први икада снимљен филм на Инуктитуту, језику Ескима) освојио пет “Генија” да би на 54. канској филмској смотри добио “Златну камеру” за најбољи дебитантски играни филм. Следе сусрети са Питером Метлером опет мултифилмском личношћу и једним од најзначајнијих аутора проистеклих из експлозије талената “Новог таласа канадског филма” средином осамдесетих у Торонту, па са сценаристом и редитељем Џоном Грејсоном који се поред политичког ангажмана у својим филмовима бави и проблемима хомосексуализма који одавно у Канади нису табу тема.
Ту су затим, редом разговори са: Доном Мек Келаром, глумцем, сценаристом и редитељем такође припадником “Новог таласа канадског филма”; Гаријем Барнсом или “урбаним каубојем и самониклим генијем” чији смо филм “Ментална експлозија” недавно имали прилику да видимо и у нашим биоскопима. На крају, издвајамо и посебне пажње вредан мини портрет редитеља и сценаристе Денија Аркана (“Пад америчког царства”, “Исус из Монтреала”), “ауторске величине која траје већ више од три деценије преваливши пут од етаблираног хроничног бунтовника, аутора провокатора до најреспектованијег квебечког филмског ствараоца”.
Овако представљена кинематографија једне земље из много углова и аспеката за којима Босиљчић неуморно трага, уједно је и портрет Канаде са свим њеним квалитетима и манама, тензијама и погодностима, а кроз увек занимљиву и узбудљиву, често и беспоштедну филмску визуру.

Пред нама је први објављен прозни рукопис Љиљане Лукан (1961, Нови Сад), необичног наслова, Електра. доц. Наслов књиге, а потом и поглавља Цyбер. доц 1, 2; Сотхебy.доц; Еxплорер. еxе, делују, наизглед, као компјутерски програми, али није о томе реч, већ о савременој прози која користи терминологију и техничка достигнућа Интернета и електронске комуникације. У складу с тим су и „јунаци” ове електронске повести - виртуални, пре свега, чак и кад су у неком другом времену, простору и контексту „стварни”, овде попримају неизбежан нестварни ореол и нереалне задатке. У новом, виртуалном свету, све је могуће, па и оживљавање мртвих личности, односно контакт са недодирљивим секс-симболима из света филма. Међу њима су такви ликови као Артур Рубинштајн и Шерон Стон. Али, наравно, не одустаје се ни од класичних литерарних митова и јунака. Очигледно је већ из наслова ове повести, Електра, како бива именована, или само прозвана главна јунакиња овог текста. Други јунак, Филип, Хрват, на крају оживљава у једном такође литерарном контексту, у Крлежином роману Повратак Филипа Латиновића.
Ипак, главни јунак ове повести је безимени читалац, тј. савремени Србин који нема времена за читање, јер је сав заокупљен другим, акутним проблемима егзистенцијалне природе, поједностављено речено - настоји да преживи, у добро познатим условима економске, па и политичке кризе у Србији, односно Југославији. Иако је неизбежан контекст управо те политичке ситуације, ова проза није ни коментар ни хроника политичког живота последњих година у Србији, али је тај оквир, ироничан, важан за разумевање, односно за потпуније схватање свих контаката јунака ове прозе, подједнако оних „стварних”, као и оних „виртуалних”.
Љиљана Лукан спаја два света: реални и виртуални, два поступка: класични литерарни поступак, са софтверско-корисничким компјутерским програмима и поступцима при коришћењу комуникацијске мреже, при чему долази до једне допадљиве, на моменте чак и провокативне књижевне синтезе. Сачињена од различитих фрагмената, дијалога који се воде електронским путем, сусрета и коитуса негде у етеру, којима виртуалност не одузима узбудљивост, него им придодаје до скоро и неслућене могућности и слободе, ова проза може да заинтригира и оне који не воле књигу у њеном штампаном облику, одвлачећи им пажњу од компјутерског екрана, пре свега садржајношћу и провокативношћу поступка и одабраних тема. А то све зато што је пред нама аутентичан, инвентиван и заводљив прозни текст, који препоручујемо и другим читаоцима.

Колико је Кундерина есејистичка књига “Трагедија Централне Европе” проузроковала расправе о овом географском појму тумаченом из најразличитијих углова, указује Корнел Унгуреану у тексту објављеном у броју 423 часописа за књижевност и теорију “Поља”, у којем дословце истиче да је та књига историјски уџбеник у којем су доминирали политички памфлети, што не умањује њен дидактички задатак. Текст “Другачија Централна Европа” Корнела Унгуреануа надаље подсећа и на “заслуге” Чеслава Милоша, Мирче Елијадеа и других аутора и њихових покушаја да “западног читаоца и америчку јавност учине осетљивима за разарајућу окрутност совјетских окупатора”.
О есеју у савременој српској и другим јужнословенским књижевностима у овом броју “Поља” пише Весна Цидилко. “Садовска жена” назив је дела есеја “Порнографија у служби жена” Анђеле Картер који нуди још једно тумачење Де Садових погледа и теорија, али се уз то бави и анализом порнографске литературе.
“Поља” објављују и прозу Љубице Арсић, Хуана Октавија Пренса и других аутора, као и записе и стихове Миклоша Верхађија. На страницама овог броја представљени су и норвешки песници Клес Јил и Гунар Рајс-Андерсен. Ту су и стихови наших песника Љубице Пупезин, Слободана Стојадиновића и других.

Ликовни живот

Друштво ликовних и примењених уметника Земуна објављује часопис “Ликовни живот”у којем је штампан исцрпан преглед ликовних збивања у Србији и Црној Гори. Странице двоброја 97/98 ове “хронике о визуелним и просторним комуникацијама”, отвара “Београдски преглед” са приказима изложби, почев од оне из пера Радослава Лазића, о сценском костиму и лутки, организованој у Музеју примењених уметности, преко прилога Љубице Јелисавац, Марине Пипан и других критичара. “Ликовни живот”, уз критике, објављује и реч с отварања изложби, као и осврт на међународни салон карикатуре, одржан у јуну у Земуну.
После Београда, нижу се ликовни догађаји у Новом Саду, из протеклих месеци, о којима у “Ликовном животу” пишу Миле Игњатовић, Лука Салапура, Јасна Јованов, Милица Орловић и Зоран М.Мандић. Низ прегледа збивања у осталим ликовним центрима наставља се Сомбором, а следе Суботица, Апатин, Бела Црква, Рума, Оџаци, Шабац, Пожега, Нови Пазар, Будва, Подгорица, Тиват, Херцег Нови, Пржно и, на крају дугог низа, Бар.
Изложбе фотографија, као и фестивали дигиталне уметности, такође налазе место међу корицама овог часописа, као и преглед нових књига и часописа. Овај број “Ликовног живота” нуди и интервју са познатим теоретичарем уметности Акилеом Бонитом Оливом, са којим је разговарала Милена Марјановић.

Кроз сва времена, откада је, према легенди, старозаветни Јахве створио себи двојника Адама-земљаног, па до електронског Адама-рационалног од метала, рођеног у лабораторијама ХХ века - човек или нечовек стварали су себи двојнике. Одакле су узимали идеју двојника - Калдерон за драму, Достојевски за роман, Хофман за фантастичну новелу и толики други: Валтер Скот, Бодлер. Густав Мејринк? Где су колевке које су одњихале кроз сва времена наказна бића Голема, Франкенштајна и господина Хајда? И зашто су се они рађали? Једни ће реалност двојника свести на нешто достојно клиничке опсервације, на хистерични симптом, и крстити га именом дисоцијације личности. Други, езотерни, који верују у тајне кабале, видеће у њему пету есенцију човека. Али, Хомер када пева, или Гете; када нам из “Пигмалиона” или у текстовима Талмуда устане двојник? То може бити Археус Парацелзусов, хомо-интерус Хелмонта или интелигибилни субјект Канта, то онда никако није само сан и никако није само реалност. Стивенсон је од двојника начинио проблем савести, Блок је нашао лирику. По језу, и најзад Кафка радикално оличио сву беду друштвену која деградира човека на монструозног кукца. Двојник је био филозофски проблем код Сократа и Платона; код Ахима од Арнима је у знаку тражења романтичне народне душе: код Оскара Вајлда естетизирање. Овид у “Метаморфозама”, Агрипа фон Нетесхајм у магијским делима - ту спадају и бескрајни покушаји стварања ембриона без посредства жене - још и све виле, џинови и кепеци су ту да сведоче о двојству. Сви ти Алрауна-људи о којима говори Јаков Грим у “Немачкој митологији”, сва привиђења која описује Плутарх - до данас када је у “научном окултизму” или спиритизму двојник узео размере маније - и сви су они били свесни или несвесни поклоници нагона за двојником.
Човек ће тражити докле год је незадовољан собом - свог двојника. Двојник је унутрашње решење слободе. Зато нема скоро писца који се није ма у ком облику дотакао овога питања. Питање коме је лудило одговор, или тежња за апсолутним, жеђ за превазилажењем самог себе. Двојник, симбол једног бољег себе, посувраћени симбол нечега што се није реализовало у животу и у сну се тек остварује. У сну који, када се поезија зове, доприноси и сам мењању јаве.